Kada vlasnik objekta prvi put dobije ponudu za izolaciju poliuretanom, najčešće naiđe na dva pojma koja mu ništa ne govore, a to su otvorene i zatvorene ćelije. Zatim sledi pitanje koje muči skoro sve, a to je koliko centimetara treba naneti da bi rezultat bio dobar. Odgovor nije jedinstven, jer se te dve vrste pene ponašaju potpuno drugačije i namenjene su različitim mestima na objektu. U nastavku je objašnjeno kako se razlikuju, gde se koja koristi, koliko debljine ima smisla i koje greške pri ugradnji najviše koštaju.
Poliuretanska pena se sastoji od ogromnog broja sitnih mehurića, odnosno ćelija. Ako su ti mehurići međusobno povezani i delimično otvoreni, pena je meka, laka i propušta vazduh i vodenu paru. Ako su mehurići zatvoreni i svaki predstavlja zasebnu ćeliju punu gasa, pena je čvrsta, gušća i praktično ne propušta vodu. Ta razlika u strukturi menja sve ostalo. Pena otvorenih ćelija ima gustinu reda deset kilograma po kubnom metru, meka je na dodir i može se lako komprimovati prstom. Pena zatvorenih ćelija ima gustinu oko trideset do četrdeset kilograma po kubnom metru, tvrda je i konstrukciji daje dodatnu krutost. Zbog toga se ne posmatraju kao jeftinija i skuplja verzija istog materijala, nego kao dva različita proizvoda za dve različite namene.
Sposobnost materijala da se odupre prolazu toplote izražava se koeficijentom toplotne provodljivosti, poznatim kao lambda. Što je taj broj manji, materijal je bolji izolator. Kod pene zatvorenih ćelija lambda se kreće približno od 0,020 do 0,026 W/mK, dok je kod pene otvorenih ćelija približno od 0,035 do 0,040 W/mK. Praktično to znači da pena zatvorenih ćelija pruža isti izolacioni efekat u znatno manjoj debljini. Ako uporedimo sa uobičajenim materijalima, mineralna vuna i stiropor se kreću oko 0,035 do 0,040 W/mK, dakle vrlo blizu pene otvorenih ćelija, dok je pena zatvorenih ćelija u posebnoj klasi. Zato se poliuretanska izolacija male debljine bira baš tamo gde nema mesta za debele slojeve, kao što su niska potkrovlja, garaže i prostori sa ograničenom visinom.
Pena otvorenih ćelija ima svoje mesto i nije lošija, samo je drugačija. Koristi se isključivo u unutrašnjosti objekta, na tavanicama, između rogova sa unutrašnje strane, u pregradnim zidovima i svuda gde nema kontakta sa vodom i zemljom. Njena velika prednost je što odlično prigušuje zvuk, jer meka i porozna struktura upija zvučne talase. Zbog toga se često bira za zvučnu izolaciju prostorija, u kancelarijskim prostorima, ugostiteljskim objektima, spavaćim sobama pored prometne ulice i studijima. Druga prednost je što propušta vodenu paru, pa dozvoljava konstrukciji da diše, što je u nekim sklopovima poželjno. Nedostatak je što ne sme doći u dodir sa vlagom, jer bi je upila, pa se nikada ne koristi za podove, temelje i spoljašnje površine.
Pena zatvorenih ćelija je izbor svuda gde postoji vlaga, voda ili velika temperaturna razlika. To su krovovi, potkrovlja, spoljni zidovi, podovi, temelji, garaže, hale, magacini, hladnjače, štale i svi objekti sa metalnom konstrukcijom. Ona istovremeno radi kao termoizolacija i kao prepreka prodoru vlage, pa u većini sklopova nije potreban poseban dodatni sloj koji zaustavlja vodenu paru. Dodatna korist koju vlasnici retko očekuju jeste povećanje krutosti konstrukcije. Naneta na limene panele i profilisani lim, pena ih međusobno povezuje i smanjuje njihovo vibriranje i zveckanje na vetru. Zato se izolacija hala i magacina poliuretanom koristi i onda kada je primarni cilj bio samo sprečavanje kondenzacije ispod krovnog lima.
Ovo je pitanje na koje ne postoji jedan broj, ali postoje jasne smernice. Kod krovova i potkrovlja, gde su gubici toplote najveći, obično se ide na deblji sloj nego kod zidova, jer topao vazduh odlazi naviše. Kod zidova je debljina manja, ali mora biti kontinuirana i bez prekida da bi imala smisla. Ono što je važnije od samog broja jeste cilj. Pravilnik o energetskoj efikasnosti zgrada propisuje najveće dozvoljene vrednosti koeficijenta prolaza toplote, a te vrednosti su za krovove strože nego za zidove. Debljina se zato ne bira napamet nego prema tome koju vrednost treba dostići, kakva je postojeća konstrukcija ispod i da li se izoluje grejani ili negrejani prostor. Kod objekata sa metalnom konstrukcijom čest je i drugi cilj, a to je da površina lima ostane toplija od rosišta, što traži manju debljinu nego puna termoizolacija.
Ovo je najskuplja ušteda u celoj priči. Prvih nekoliko centimetara izolacije donosi najveći skok u smanjenju gubitaka, ali ako je sloj previše tanak, temperatura unutrašnje površine ostaje nedovoljno visoka i kondenzacija se i dalje javlja. Vlasnik tada ima utrošen materijal i rad, a problem nije rešen. Postoji i suprotna krajnost. Posle određene debljine svaki dodatni centimetar donosi sve manju korist, jer se odnos ulaganja i uštede pogoršava. Zbog toga se debljina bira po logici zdravog razuma i proračuna, a ne po principu što više to bolje. Kada se traži procena potrebne debljine izolacije, najbolji pristup je da izvođač izađe na objekat, izmeri postojeći sklop i predloži debljinu prema nameni prostora.
Poliuretanska pena se za podlogu vezuje hemijski i mehanički, pa je stanje podloge presudno. Površina mora biti suva, čvrsta i očišćena od prašine, masnoća, rđe i ostataka starih premaza koji se ljušte. Ako se nanese na vlažan ili prašnjav lim, pena će se posle nekog vremena odvojiti u pločama, i to najčešće baš tamo gde je najpotrebnija. Isto važi i za beton koji nije odležao ili je i dalje zasićen vlagom. Vlaga koja izlazi iz betona stvara pritisak ispod sloja izolacije i razdvaja ga od podloge. Zato se pre početka radova proverava vlažnost podloge i, ako je potrebno, prvo se pristupa sušenju. Priprema podloge pre nanošenja pene je faza koja se ne vidi na kraju, ali od nje zavisi da li će sloj trajati decenijama.
Poliuretanska pena nastaje hemijskom reakcijom dve komponente, a reakcija zavisi od temperature. Ako je podloga previše hladna, pena ne ekspandira kako treba, gustina i struktura ćelija odstupaju od predviđenih, a prianjanje slabi. Zbog toga se ugradnja po pravilu izbegava na jako niskim temperaturama i po vlažnom vremenu, a površina ne sme biti zaleđena ili orošena. To je i razlog zašto se radovi na otvorenom planiraju u toplijem delu godine, dok se radovi u zatvorenom prostoru mogu izvoditi i tokom zime uz zagrevanje prostora. Ako neko ponudi da radi po mrazu i po kiši bez ikakvih uslova, to je znak da se ne poštuju uputstva proizvođača, a posledice se vide tek posle prve sezone.
Poliuretanska pena nije otporna na ultraljubičasto zračenje. Ako ostane izložena direktnom suncu bez zaštite, površinski sloj vremenom postaje krt, menja boju i počinje da se osipa. Ta pojava ne uništava ceo sloj odjednom, ali smanjuje debljinu i vek trajanja, pa se problem godinama tiho pogoršava. Zato se na spoljašnjim površinama preko pene obavezno nanosi zaštitni sloj. To može biti odgovarajući premaz, elastični hidroizolacioni sloj ili poliurea, koja pored zaštite od sunca daje i mehaničku otpornost. Zaštita poliuretanske pene od UV zraka je obavezan korak kod ravnih krovova, terasa i svih površina koje ostaju vidljive.
Ova dva materijala se često pominju zajedno, ali ne rade isti posao. Poliuretanska pena je pre svega termoizolacija, ona zadržava toplotu. Poliurea je premaz koji se nanosi u tankom sloju, stvrdnjava se za nekoliko sekundi i pravi elastičnu vodonepropusnu membranu bez ijednog spoja, ali nema izolacionu funkciju vredna pomena. Kombinacija se koristi tamo gde je potrebno i toplo i suvo, dakle na ravnim krovovima, terasama iznad grejanog prostora i industrijskim podovima. Pena reši gubitak toplote i kondenzaciju, a poliurea premaz preuzme ulogu hidroizolacije i zaštite od habanja i sunca. Ako je objekat već dobro izolovan, a problem je isključivo prodor vode, tada poliurea može da se koristi i samostalno na pripremljenoj podlozi.
Prva greška je nanošenje pene preko aktivnog curenja, dakle bez prethodne sanacije pokrivača i opšivki. Voda tada ostaje zarobljena između pene i konstrukcije i propada ono što se htelo zaštititi. Druga greška je nejednaka debljina, gde se na lako dostupnim mestima nanese više, a u uglovima, oko dimnjaka i iza instalacija znatno manje, pa se baš tu pojavi hladna zona. Treća greška je izostanak zaštitnog sloja na spoljašnjim površinama, o čemu je već bilo reči. Četvrta je nedostatak provetravanja neposredno posle ugradnje u zatvorenim prostorima, jer se sveže naneta pena određeno vreme stabilizuje i prostor treba dobro izduvati pre nego što se u njemu ponovo boravi. Kada se ove četiri stvari poštuju, ugradnja poliuretanske izolacije daje sloj koji traje decenijama uz minimalno održavanje.
Ponude se ne porede samo po ceni po kvadratu, jer cena bez podataka o materijalu ne znači ništa. Traži se podatak o tipu pene, dakle otvorene ili zatvorene ćelije, o gustini materijala i o debljini sloja koji se nanosi. Dve ponude sa istom cenom mogu se razlikovati dvostruko u količini materijala, a razlika se vidi tek kada dođe zima. Ozbiljan pristup podrazumeva i izlazak na objekat pre davanja ponude, jer se stanje podloge i pristupačnost prostora ne mogu proceniti preko telefona. Korisno je pitati i kako se meri debljina tokom rada i kakva se zaštita predviđa za spoljašnje površine. Kada su ti podaci jasno napisani, izbor izvođača za izolaciju postaje mnogo jednostavniji, a rezultat predvidiv.
